Sav naš čemer i beznađe
stisnuti su u gorku tužbalicu po kojoj je i u ratu bilo lakše
Gadno nas je vrijeme zapalo.
U Bosni i Hercegovini više nije sramota ni biti lud. Prije bi se moglo reći da
je, pored tolike nesreće, ovdje sramota biti – sretan!
Psihijatri računaju da svaka
četvrta osoba u našoj zemlji pati od nekog psihičkog poremećaja, da nam je
fitilj sve kraći. Sarajevski psihijatar Omer Ćemalović čak zaključuje da
kompletno naše društvo boluje. U prilog tome idu i apotekarske statistike. One
kažu da najbržim tempom raste upravo prodaja lijekova za smirenje.
Za razliku od kravljeg
ludila, ptičijih, svinjskih i drugih gripa i virusa, koje nam stižu izdaleka,
ova vrsta bolesti potpuno je domaćeg porijekla. Ratne patnje i stradanja ubrali
su skupi danak: teško da je iko iz te huke izašao bez manje ili veće duševne
rane. A onda je stigao mir, ali ne da nas uspravi nego da nas
dotuče: i psihički i fizički i materijalno.
Mirnodopske rane čak su i
teže od ratnih. Ljudi su gajili nadu da, kad puške zamuknu, sve može i mora da
bude bolje. A onda se ushićenje pretvorilo u ogromno razočarenje. Koliko ste
puta u svom okruženju, uostalom, čuli ovu gorku tužbalicu: U ratu je bilo
lakše!
U tu rečenicu stisnuo se sav
naš čemer i beznađe. U njoj je sadržana i najtačnija dijagnoza društvenog,
političkog, ekonomskog i svakog drugog stanja u koje se ova zemlja odavno
zaglibila.
Nažalost, i kad bi sve to jednom
postalo bolje, većina duševno poljuljanih ljudi ne bi uspjela ponovo da se
uspravi. Štaviše, prije se nadati da će broj žrtava dalje da se povećava. Na
vidiku, naime, nema ni trunke nade da bi nas, makar kroz ključaonicu, moglo
obasjati sunce koje tako očajnički priželjkujemo.
(Dnevni avaz)
