Nastavimo li ovim tempom, uz siromaštvo i korupciju,
postaćemo crne perjanice i po kriminalu, javnoj nesigurnosti i neredu
U socijalizmu nisi smio svašta reći, ali si svugdje mogao
spokojno leći. Danas možeš svašta da brbljaš, ali zato strepiš i na asfaltu, u
pola bijela dana.
Na razmeđu prošle i ove godine na taj stari problem
gromovito nas je upozorilo brutalno ubistvo sarajevskog policajca Muhidina
Pivodića. Ono je još jednom u prvi plan gurnulo našu (ne)sigurnost.
Ko je uopće bezbjedan, ako su i uniformirani čuvari javnoga
reda na meti ubilačkih hitaca -
pitanje je koje građani sebi sve češće postavljaju. U
siromaštvu, eto, i sam život opasno pojeftinjuje. Sva je sila „cigli“ koje,
slučajno ili ne, mogu da padnu baš na vašu glavu.
Razvijeni svijet s ovim je odavno suočen. U Parizu,
Njujorku, Berlinu, Rimu i sličnim metropolama preporučljivo je uza se nositi
kartu grada. Ako malo zalutate, možete zapasti u kvart u koji i policija sa
zebnjom zalazi, a kamoli goloruk i tuči nevičan čovjek. Osim novčanika, tamo se
i glava može začas izgubiti, maltene zbog novčanice od deset eura.
U tom domenu ipak smo mirniji od onih tamo. Ali da galopom
napredujemo ka njima, u to nema sumnje. Nastavimo li ovim tempom, uz siromaštvo
i korupciju, postaćemo crne perjanice i po kriminalu, javnoj nesigurnosti i
neredu.
Svirepo ubistvo policajca Pivodića, kojeg žale i građani i
vlast i njegove kolege, prilika je da se sve karte konačno stave na sto. Da se
ozbiljno suočimo sa društvenim i socijalnim uzrocima koji pogoduju kriminalu te
da im suprotstavimo objektivnu analizu napora i sredstava raspoloživih za borbu
sa ubicama, nasilnicima i drugim belaj majstorima.
U tom smislu, brzo uhićenje Pivodićevoga ubice pokazuje da u
borbi sa kriminalcima i nasilnicima nismo baš goloruki i nespremni. No, da li
bi sve išlo tako brzo i efikasno da se nije radilo o čovjeku u uniformi?
Otkrivanje počinioca tog gnusnog djela bilo je pitanje časti za sve njegove
kolege.
Drugo, možemo li svakoga dana, pa možda i svakoga sata, u
rasplitanje nečega sličnoga uključiti
toliko ljudstva i tehnike koliko je angažovano u pomenutoj istrazi?
Taj odgovor je, nažalost, odrečan. Policija nam nije bosa,
ali su joj čizme vidno trošne. Plaće su im daleko od onih koje treba da imaju
ljudi tako rizične profesije. A ni s oružjem i priručnom tehnikom ne stoje
najbolje. Nismo jedina zemlja u svijetu u kojoj su kriminalci ponekad i spremniji
za boj.
Sve se, na kraju, svodi na novac, na famozni budžet. On
bitno ograničava one koji treba da brinu o našoj sigurnosti. Utoliko i glas
građana mora biti još glasniji i još precizniji. Vlastima se mora staviti na
znanje da nam je bezbjednost jedna od dvije-tri glavne brige, možda čak i
najveća. Stoga u nju treba uložiti koliko i u, naprimjer, otvaranje novih
radnih mjesta i fabrika. Džaba nam i imetak ako iz mraka vreba metak!
Samo tako, većim ulaganjem u građansku sigurnost, možemo na
vrijeme zauzdati nevolju koja se opasno razularila. Ne stegnemo li brzo uzicu,
ona će nam ionako čemeran život pretvoriti u potpuni pakao.
(Dnevni avaz)
